Prezime i Identitet: Lični Izbor ili Društveni Pritisak?

U vremenu kada se sve češće govori o ličnom identitetu i slobodi izbora, pitanje prezimena u braku postaje iznenađujuće živa i često kontroverzna tema. Da li je prezime samo formalnost, deo tradicije, ili nešto mnogo dublje - deo našeg ličnog identiteta koji nosimo kroz ceo život? Rasprave oko toga da li žena treba da uzme muževo prezime, da ga doda svom, ili da zadrži isključivo svoje, otkrivaju čitav spektar stavova, od duboko ukorenjenih tradicionalnih shvatanja do modernih pogleda na ravnopravnost i individualnost.

Mnogi se zapitaju: Zašto uopšte praviti toliku frku oko prezimena? Odgovor leži u činjenici da se iza naizgled jednostavne odluke kriju kompleksna pitanja o porodičnom nasleđu, društvenim očekivanjima, ličnoj pripadnosti i simboličkom značenju. Ova tema je ogledalo našeg društva, koje se nalazi na raskrsnici tradicije i modernosti.

Istorijski kontekst: Odakle su uopšte došla prezimena?

Pre nego što se upustimo u raspravu o savremenim odlukama, korisno je osvrnuti se na istoriju. Uverenje da su prezimena vekovima nepromenjiva i da predstavljaju neprikosnoveno porodično nasleđe je čest zabluda. Na ovim prostorima, trajna prezimena uvedena su tek pre oko 160-170 godina, za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića.

Do tada, prezimena su se često menjala kroz generacije. Ljudi su se najčešće prezivali po imenu oca ili dede - tako da su komšije mogle imati isto prezime, ne zato što su u rodu, već zato što im se deda zvao isto. Poreklo mnogih današnjih prezimena je raznovrsno: nastala su po zanimanju (Kovačević, Torbica, Lončar), ličnim osobinama, mestu porekla, čak i po nadimcima koji su ponekad bili proizvod "zajebancije" komšiluka. Neka prezimena su, kako ističu učesnici diskusija, imala čudne, pa i smešne korene, što dodatno relativizuje ideju o njihovoj svetosti.

Čak su i istaknute istorijske ličnosti menjale prezimena. Miloš Obrenović se prvobitno prezivao Teodorović, a dinastija Karađorđević je prezime preuzela po osnivaču, a ne po direktnom očevom liniji. Ovo pokazuje da je promena prezimena kroz istoriju bila mnogo češća i fleksibilnija nego što se danas čini.

Šta prezime zaista predstavlja danas? Lični identitet vs. porodična loza

U savremenoj raspravi, jedan od ključnih razloma je upravo u tome šta pojedinac vidi u svom prezimenu. Za neke, to je neodvojivi deo ličnog identiteta. "Ja sam se prezivala tako 30 godina, to sam ja", kaže jedna od sagovornica. Promena prezimena za njih može da izazove osećaj gubitka deo sebe, kao da menjaju sopstveno ime. Ovakav stav često ide uz shvatanje da je prezime nešto što pripada pojedincu, a ne porodici kao kolektivu.

Sa druge strane, postoje oni koji u prezimenu vide nastavak porodične loze, most koji ih povezuje sa precima. "Poenta je da ja potičem od tih ljudi, imam njihovu krv, gene... meni nije jasno da neko ne drži do tih stvari", ističe jedan učesnik debate. Za njih, prezime je simbol kontinuiteta, način da se očuva sećanje na pretke i da se ta veza prenese na buduće generacije.

Međutim, ovde se postavlja zanimljivo pitanje: ako je prezime tako bitan genetski marker, zašto se onda u praksi prenosi samo po očevoj liniji? Svako od nas ima osam čukun-čečeva i čukun-baka, a nosimo prezime samo jednog od njih. Ovaj paradoks otvara vrata razmišljanju da je patrilinearno nasleđivanje prezimena pre društvena konstrukcija nego biološka nužnost.

Četiri zakonske opcije: Sloboda izbora i njene implikacije

Pozitivna strana savremenog društva je što zakon, barem na papiru, nudi izbor. Prilikom sklapanja braka, par ima četiri mogućnosti:

1. Oba supružnika zadržavaju svoja prethodna prezimena.
2. Žena uzima muževo prezime.
3. Muž uzima ženino prezime.
4. Oba supružnika uzimaju zajedničko prezime, koje može biti muževo, ženino ili kombinovano (dodavanjem).

Iako ove opcije postoje, u praksi dominiraju prve dve. Odluka često zavisi od ličnih preferencija, ali i od snažnog društvenog pritiska. Kako jedna učesnica diskusije primećuje: "Odluka da se zadrži svoje prezime često se doživljava kao čin pobune, dok se uzimanje muževljevog podrazumeva."

Zanimljivo je da mnogi muškarci koji se deklarišu kao liberali i podržavaju ženinu slobodu izbora, ipak otkrivaju određenu vezanost za tradiciju kada se postavi pitanje prezimena buduće dece. "Kad sam mu predložila da i dete nosi moje prezime, stidljivo je priznao da ipak nije baš toliko liberalan", podelila je iskustvo jedna žena. Ovo ukazuje na to da su tradicionalni obrasci duboko ukorenjeni, često i kod onih koji to ne bi priznali.

Praktični izazovi: Dokumenta, deca i svakodnevni život

Osim filozofskih i emotivnih aspekata, odluka o prezimenu nosi i niz praktičnih implikacija. Promena prezimena podrazumeva zamenu velikog broja dokumenata: lične karte, pasoša, vozačke dozvole, zdravstvene knjižice, bankovnih kartica, diplome, profesionalnih licenci. To je birokratski postupak koji zahteva vreme, novac i strpljenje.

Pitanje dece je posebno kompleksno. Da li će se deca prezivati kao otac, majka, ili oboje? Zakon u Srbiji dozvoljava da se dete preziva po prezimenu jednog ili oba roditelja, ali u praksi se često nameću tumačenja koja ograničavaju ovu slobodu. Nekim parovima je uspelo da upišu decu sa dva prezimena, ali to nije uobičajena praksa i često zavisi od tumačenja konkretnog matičara.

Jedan od čestih strahova je da će majci i detetu sa različitim prezimenima biti otežano u administrativnim procedurama ili prilikom putovanja. Iako u teoriji ne bi trebalo da bude problema - podaci o roditeljima su navedeni u detetovom pasošu - u praksi se dešava da granična policija traži dodatna ovlašćenja. Zato mnoge majke nose sa sobom izvod iz matične knjige rođenih kada putuju same sa decom.

Društveni pritisak i "šta će reći selo"

Možda najteži deo cele priče nije birokratija, već društvena osuda i ne razumevanje. Žene koje zadrže svoje prezime često se suočavaju sa neprijatnim pitanjima, čuđenjem, pa čak i otvorenim neodobravanjem. "Na mom venčanju, kada sam rekla da zadržavam svoje prezime, nastao je muk", seća se jedna učesnica. Druga dodaje da je čula komentare kako je to "nepoštovanje prema mužu" ili "nedostatak ljubavi".

Sa druge strane, muškarci čije supruge nisu promenile prezime često postaju meta podsmevanja od strane prijatelja ili šire porodice. Nazivaju ih "papučarima", a u nekim krugovima to se doživljava kao narušavanje muškog autoriteta. Ovakvi primitivni odgovori društva pokazuju koliko je patrijarhalni mentalitet još uvek prisutan, i koliko teško ljudi prihvataju bilo kakvo odstupanje od norme.

Ironično, isti ti ljudi koji osuđuju druge za njihov izbor često ne znaju skoro ništa o sopstvenom poreklu dalje od imena i prezimena svojih baka i deda. Kako primećuje jedan sagovornik: "Za par generacija to nam više i nisu rođaci jer predaka u tom rangu imamo na stotine."

Razvod i ponovno vraćanje prezimena: Dodatni sloj kompleksnosti

Ako je promena prezimena prilikom udaje kompleksna, vraćanje devojačkog prezimena nakon razvoda je često još komplikovanije. Pored emocionalnog tereta koji razvod nosi, tu je i dodatni birokratski teret. Neke žene odlučuju da zadrže prezime bivšeg muža, posebno ako ga nose duže nego što su nosile devojačko, ili ako se na taj način prezivaju i njihova deca. Druge žele da se simbolički vrate sebi i svojoj prošlosti pre braka.

Procedura vraćanja prezimena nakon razvoda podrazumeva posedovanje pravnosnažne presude, podnošenje zahteva matičaru, a zatim ponovnu zamenu svih dokumenata. Za one koji su promenili prezime više puta, ovo može postati prava administrativna zamka.

Zaključak: Prezime kao lična priča

Na kraju, odluka o prezimenu je izuzetno lična. Za nekoga će to biti lep i simboličan gest ljubavi i zajedništva - uzimanje zajedničkog prezimena kao znaka stvaranja nove porodice. Za drugog, zadržavanje sopstvenog prezimena je način da očuva kontinuitet sopstvenog identiteta koji je izgrađivan decenijama.

Ono što bi trebalo da bude zajedničko svima jeste poštovanje tuđeg izbora. Nema "ispravnog" ili "pogrešnog" odgovora. Neki će se odlučiti za promenu iz ljubavi prema tradiciji ili partneru, drugi će zadržati svoje iz ljubavi prema sebi i svom identitetu. Treći će naći kompromis u dodavanju prezimena, stvarajući tako novu, jedinstvenu kombinaciju.

Kao što pokazuje i sama diskusija koja je inspirisala ovaj tekst, prezimena su mnogo više od reči na ličnoj karti. One su nosioci istorije, ličnih priča, društvenih normi i individualnih težnji. U vremenu kada se borimo za različite vrste sloboda, možda bi trebalo da se zapitamo da li je prava sloboda upravo u tome da svako odluči šta će njegovo ime i prezime da znači njemu samom, bez straha od osude ili pritiska. Jer na kraju, kao što jedan od učesnika rasprave kaže: "Porodicu ne čini prezime, već odnosi u njoj."